МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ '' УДАР ТУРАКА И АРНАУТА НА СРБЕ У ДОЊИМ ВАСОЈЕВИЋИМА КРАЈЕМ ДЕВЕТНАЕСТОГ И ПОЧЕТКОМ ДВАДЕСЕТОГ ВИЈЕКА''

 УДАР ТУРАКА И АРНАУТА НА СРБЕ У ДОЊИМ ВАСОЈЕВИЋИМА КРАЈЕМ ДЕВЕТНАЕСТОГ И ПОЧЕТКОМ ДВАДСЕТОГ  ВИЈЕКА

За читаво вријеме турске владавине, турске похаре нијесу заобилазиле ни Доње Луге, и њихова насиља над православним српским становништвом, а најчешће су их чинили, посебно, Арнаути из Ругове. И данас се памти по злу 1898. година, када су, почетком јуна, Арбанаси, уз учешће редовне турске војске, напали, похарали и попалили села Луге, Дапсиће и Петњик. Нападачи су прешли на лијеву обалу Лима с намјером да запале манастир Ђурђеве ступове, али су били спријечени снажним отпором од стране двадесет доњовасојевићких првака са својим устаницима, на челу са бригадиром Авром Цемовићем, који су дали жесток отпор Турцима, које је предводио Риза-бег Црноглавић, и након десетодневних борби Беране је било ослобођено. У овом сукобу погинуло је 15, а рањено 19 Васојевића, док је берански низам спалио све што је имало кров над главом. Народ попаљених села са десне обале Лима морао је у збјег према планини Јеловици.

Након ових догађаја прилике су се нешто смириле, али не задуго. Године 1907. дошло је до оружаног сукоба, због насиља и пљачке турских власти, приликом купљења пореза сељанима Велиђа, Лубница и Доњих Луга, када је убијено неколико заптија, а било је погибије и са српске стране. Турци су били навалили на рају, тражећи јој за порез и последњу овцу или козу, или последње зрно пшенице, хељде или коломбоћа (кукуруза).

"Глас Црногорца" од 14. јула 1907. године пише о турским зулумима над српским живљем у беранском крају следеће: "Назад десет дана, пошао је из Берана један јузбаша са неколико заптија у село Луге, Берански округ, да позове онамошње Србе на државни рад. Насилним поступком заптија према неким Аковићима, проузрокована је свађа а затим и пушкарање, у коме су учешћа узели заптије и низам с оближње карауле из Берана, против ономашњих Срба из Луга и Доње Ржанице, којом приликом је погинуло пет особа из братства Аковића, а више других рањено..."

Због тога је било заведено ванредно стање у Доњим Васојевићима, а турска власт је народ изложила још јачем терору и притисцима, нарочито од августа 1909. године, када је на сабору код Ђурђевих ступова био рањен један аскер. Турци су искористили тај чин и похапсили неке народне прваке, који су робијали по казаматима Сјенице и Приштине, а народ прогласили за хасије (одметнике). Такво стање у беранском крају је владало све до балканских ратова.

У Првом балканском рату, 13. октобра 1912. године, Арнаути из Ругове и Рожаја, њих 3.000, као појачање турској војсци, спалили су све на брзу руку обновљене куће у Доњим Лугама, приликом напада на опсадирано Беране, потпомогнути турском артиљеријом са Јејевице и Јасиковца, нападајући с леђа Будимски и Полички батаљон црногорске војске. Село је било буквално спаљено до темеља, али људских жртава није било, пошто је становништво већ било у збјегу. Заузевши Тифран и Јејевицу, црногорска војска је приморала команданта гарнизона Џемал-бега да се у току ноћи 15/16. октобра, тајно, повуче са војском ка Рожајама и Пећи. Беране је било ослобођено. Ово подручје Старе Србије са Беранама ослобођено је од турског ропства послије 457 година и припојено Црној Гори. Становништво Доњих Луга се, потом, вратило на згаришта својих домова.

Пише: МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ